Zašto su motivacioni govori u stvari postali štetni?

zasto motivacioni govori mogu da budu stetni

Priča o lenjosti i zasićenju

Da li ste nekad baš bili “zaglavljeni”? I onda odgledali par minuta prosvetljujućeg sadržaja posle kod život više nije mogao biti isti? Osim što najčešće jeste…

Čak i ako već na internetu zatvarate prozore i okrećete glavu od takvih sadržaja, verovatno ste u nekom periodu uživali u motivacionim govorima. Kome se nije svideo govor kralja Leonide iz filma 300? Potekle suze dok je slušao Tonija Robinsa, ili neki srceparajući govor na TEDu? Duše su nam gladne osećaja da smo shvaćeni i da nismo usamljeni sa svojim slabostima i problemima. I svi ti govori delovali su kao pravo utočište za njih.

Realno je da nam je u ovom brzom i otuđenom svetu često potreban spoljni podstrek. Kad su svi umorni za naše potrebe, motivacioni govori će nam taman dati malo snage da guramo dalje. Ili da ponovo razmislimo o svom životu, željama i prioritetima. Zato nije ni čudo što su tako gledani, baš kao što je svima jasno zašto su knjige “saosećajnih” pisaca i self help gurua bestseleri. Jer čovek plaća ono što mu je potrebno. A u eri interneta, sa toliko dostupnih sadržaja koji ne koštaju ništa, sem našeg vremena i pažnje – ko će odoleti da bar sa vremena na vreme ne odgleda poneki motivacioni video ili odsluša podcast.

Ipak, vreme je pokazalo da su produkti ove motivacione industrije pravi mač sa dve oštrice. Većina koja je dugo bila navučena na ovakve govore vremenom počne da oseća gorak ukus. Jer, kao i većina droga, oni nešto probude, ali nešto i uspavaju. A ovde su to naši sopstveni kapaciteti.

I baš kad ste pomislili kako je krajnje vreme da konačno uradite nešto konkretno na svojim ciljevima, kažete sebi: ma, samo da pogledam još ovaj klip…

motivacioni citat

Pozajmljivanje energije

… nije dobijanje na poklon. Šta to znači? Šta se u stvari dešava kada gledamo, slušamo ili čitamo motivacioni sadržaj? Osećamo da smo shvaćeni i podržani, kao da nas je ta realno nepoznata osoba sa druge strane ekrana potapšala po ramenu. I bila tu za nas. U nama se tada budi nada da možemo više nego što smo ranije mislili, jer je neko, naizgled tako običan uspeo u nečemu teško dostižnom. Dugo smo bili u energetskoj havariji, a sada nam neko daje osećaj da ponovo, ili po prvi put, možemo da se nosimo sa životom.

Jer to su sve u suštini samo jednostavni ljudi, baš kao i mi, zar ne? Verovatno. Ali da li su oni prevazilazili prepreke, borili se i postizali ciljeve tako što su slušali motivacione govore drugih? E to već teško.

Ono što vidimo u tim ljudima je u stvari velika snaga iskustva koja ih je dovela tu gde jesu. Oni su svoj put prokrčili tako što su prošli kroz pakao bola i samospoznaje. Nije im bilo lako. Mala je šansa da su postigli velike promene na talasima tuđeg poleta. Nisu se oslanjali na tuđe iskustvo.

Odrasli su. Otporni su i hrabri jer su živeli, a ne pasivno se napajali sadržajima pred računarom. Oni koji se stalno inspirišu tuđim iskustvom, u nadi da će ih ono napajati snagom za delovanje, ponašaju se kao deca. Suštinski ne žele da se menjaju, već da ih konstantno drugi neguju, tetoše i podstiču, dok oni sami biraju da (se) ne pate. Uglavnom očekuju da im drugi rešavaju probleme. A kako to sve pravdaju? Tako što čekaju inspiraciju koja bi ih vodila ka motivaciji. A motivacija ka konkretnom delovanju.

Oni zreli znaju da to tako ne ide. U stvarnom svetu rad ljude inspiriše. Što ga motiviše da opet radi. I tako u krug. Ovaj put ne začarani, već čarobni.

Tako da pozajmljivanje energije nije dugoročno delotvorno… Naprotiv, ume da bude i štetno, jer…

motivacioni govornik politicar business guru

Spoljašnji podsticaj je kao sintetička droga

Znate i sami koliko je teško objasniti mladima zašto je droga loša: ona uglavnom čini da se osećamo dobro. Živo. Povezano. I zato treba zrelosti da se shvati cena pozajmljene ili otete dobrobiti, one koju ne stvaramo i ne pronalazimo unutra. Tako je i sa spoljnim motivatorima.

Glavni problem, dakle, sa ovako dobijenom inspiracijom jeste u tome što se proizvodi napolju. Samim tim joj je i rok trajanja kratak pa naše telo ubrzo oseti da nas to više ne ispunjava. Tražimo više, intenzivnije, drugačije. Istog se zasitimo.

motivacioni govori publika gledaoci slusaoci

And then I’m down…

Pa padnemo još niže od mesta gde smo bili. Još jedna nuspojava navučenosti na motivacionu industriju jeste osećanje krivice. Ono se kao bumerang javi čim uvidimo da smo opet, da bi se samo još malo motivisali i nahranili, odložili akciju.

Oslanjanje na motivacione govore podstiče prokrastinaciju – tako često adresiranu bolest modernog doba. Odlaganje svake vrste aktivnosti iz raznih razloga ovde vodi do vajkanja kao što je: eto, gledao sam, slušao sam, a opet ništa nisam uradio, nisam ni za šta… kako su svi oni to mogli a ja ništa ne mogu…

Pa šta raditi? Uključiti zdrav razum. Nije problem u samim motivacionim govorima, već u nama samima, tj. u našoj lošoj navici da bez razmišljanja biramo liniju manjeg otpora. Kao i razni drugi podsticaji, produkti motivacione industrije ne moraju sami po sebi biti loši, naprotiv – oni jesu upravo ono na šta im se ime odnosi. Reči koje motivišu da se nešto uradi. Jednom kada zaista preruzmemo odgovornost i krenemo u akciju.

Ono što motivacioni govori nisu, a šta je tzv. inspirational industry complex stvorio, jeste zamena za život sam.

Milana Vrgović
vrgovic@gmail.com