Zašto nam je tako teško da donesemo odluku?

zasto je tako tesko doneti odluku

Alternative isključuju.

Jeste li kad čitali Irvina Jaloma? Odličan, “egzistencijalni” američki terapeut. I sjajan pisac. Dobar deo njegove psihoterapije svodi se na priču o slobodi – o izborima i odlukama. Osnovnim svojstvima nas kao svesnih ljudskih bića. A takođe i uzroku nelagodnosti i anksioznosti. Malo ko je celu problematiku odluka i izbora tako lepo izneo u dve reči kao on.

Alternative isključuju.

Mnogo se pisalo o koracima koje treba preuzeti kod donošenja odluka. Još više o “postavljanju ciljeva” – jer i to je, jelte, vrsta odlučivanja. O raznim perifernim problemima koje se u odlučivanju pojavljuju.

Ipak, kao da u svemu tome i nije dovoljno razjašnjeno koji je to osnovni razlog zbog kog toliko ljudi sebe smatra ”neodlučnim”. Da li su presavesni? Nesigurni? Previše obzirni i uviđajni? Prosto zaista ozbiljniji od ostalih? All above?

Ili samo nespremni da istrpe frustraciju neprijatnosti koju donošenje dobrog dela odluka može da donese?

Ostaviti višegodišnjeg partnera sa kojim smo, iako smo dali sve od sebe, u vezi koja nas ne ispunjava? Selidba u neželjeni grad radi poslovne prilike koju smo oduvek želeli? Unapređenje na poslu kom smo se podsvesno nadali a sad nas poprilično plaši?

Toliko je toga. Malo ljudi zaista ima problem da odluči šta će obući za posao ili koju kafu da poruči u pauzi. Mada, ako se zaista i tada osećaju nelagodno, koren problema u donošenju odluka je verovatno svuda isti.

Jer, alternative isključuju.

Na srpskom reč “od-lučiti” je blisko vezana sa isključivanjem, “ubijanjem” jedne od opcija, tj. alternativa. Slično je i sa latinskim korenom decidere koji se javlja u velikom broju evropskih jezika. Odlučiti, dakle, bukvalno znači isključiti, ubiti neke opcije zarad drugih.

A to uglavnom nije prijatno.

zabrinuta zena razmislja anksioznost

Neki ljudi su više od drugih vaspitani da se osećaju loše ako svesno isključuju bilo koga ili bilo šta. Tako je neodlučnost postala linija manjeg otpora kad ne žele da osete krivicu ili odgovornost. I za njih je bolje da umesto da “vežbaju” da se osete ili ponašaju “odlučnijima” da se prvo pozabave osećanjima i uverenjima koja takve neprijatnosti prenaglašeno izazivaju. Psihoterapeuti su puni takvih klijenata u svom rasporedu.

Ima i onih koji uopšte ne pate od krivice i neprijatnosti prema drugima ili prema svom unutrašnjem goniču, ali nisu dorasli tome da prihvate da ne mogu baš uvek i jare i pre. Za mnoge je teško da se odluče između stabilnog srećnog odnosa i čestog a zabavnog menjanja partnera, pa pokušavaju da se koriste svakakvim trikovima da izbegnu izbor. Teško je zarađivati visoke sume i biti na poziciji a provoditi po ceo dan u dokolici i odmaranju – a opet mnogi ne samo da bi želeli nego negde osećaju da polažu pravo na sve to. Uživanje u fast food-u, prekomernom korišćenju alkohola i sl. se ne slaže najbolje sa dobrom formom, bar ne dugoročno. Jedno isključuje drugo.

Prirodna anksioznost pri izborima

Mnogo je razloga zašto odlučivanje ume biti otežano čak i onima koji se sa tim uglavnom ne muče. Može se desiti da:

  • Nemamo dovoljno informacija
  • Nosimo teret ali nemamo autonomiju
  • Velik je izbor alternativa
  • Prosto se bojimo greške

Što se prve stvari tiče, znanje stvara osećaj kontrole, nedostatak pravih informacija povećava anksioznost. Druga velika zamka – pokušati doći do odluke u oblastima van naše nadležnosti – česta je u poslovnom svetu. Omiljena taktika loših šefova je da se podređenom da odgovornost, ali ne i ovlašćenja.

Izbor je sam po sebi mač sa dve oštrice. U svojoj knjizi Paradoks izbora, Beri Švarc nadugačko objašnjava kako nas velik izbor alternativa, umesto da nam olakša stvar, parališe. Zbunjuje. Svaki izbor koji napravimo podrazumeva isključivanje stvari koje nismo odabrali, što stvara nesigurnost i krivicu.

Uz sve to verovatno je da je manji ili veći strah od greške glavni krivac za našu neodlučnost. U svom istraživanju Career Paralysis Robert Arčer objašnjava našu, suštinski prirodnu, sklonost ka “negativnom mišljenju”. Kao što smo prirodno, tj. evolutivno programirani na fight or flight response u slučaju opasnosti, tako nas rana iskustva nesvesno uče logici: safe = survive.

Skloni smo prirodnoj samosabotaži u procesu odlučivanja ili promene, jer ako smo do sad preživeli bez neke novine, onda je staro = safe/survive. Samim tim je sve što može biti novo, nepoznato ili nepodložno našem analitičkom razmišljanju opasno. A ako se odlučujemo između poznatih alternativa, čak i ako smo pošteđeni nelagodnosti pred novim i nepoznatim, isključivanjem bilo koje opcije opet nešto neželjeno uključujemo… preispitivanje sopstvenih vrednosti. Što je mnogima neprijatan zadatak per se.

kocka je bacena

Odlučivanje ipak jeste nešto posebno

Kaže se da odrasli ljudi rešavaju probleme i donose odluke. Ne nužno sami, ali opet autonomno. Ono što može izgledati neobično jeste procenat ljudi koji, iako se solidno snalazi sa problem solving-om, ima ozbiljan problem sa decision making-om. Kao da zaista u njima učestvuju dva sasvim različita procesa: rešavanje problema se bavi prošlim i postojećim stvarima i najčešće se služi analitičkim mišljenjem. Odlučivanje uvek ima realizaciju u budućnosti – nosi sa sobom tako uranjanje u neke dalje mentalne slojeve. Nije ni čudo što ga je čuveni Karlos Kasteneda, sa kreativnošću, svrstao u prostor izvan domena saznatljivog i iskazivog sveta. Jer odlučivanje jeste “kreativno”. Kreiramo sopstvenu stvarnost u moru mogućnosti oko nas. Kao klesar koji mora da odbaci mnogo materijala da bi isklesao sopstvenu figuru.

Danas se “primenjena” odlučnost uglavnom zove preduzimljivost, i smatra se vrlo poželjnom osobinom u poslovanju, posebno u liderstvu. Ipak, pokajaće se svako ko je bude mešao sa brzopletošću – uspešni ljudi po pravilu nisu oni koji daju previše brze odgovore na važna pitanja. Nije uvek lako odrediti koji je tajming za donošenje odluke adekvatan, pa se tako, posebno kad dođe do greške, dešava da su generali standardno pametni tek posle bitke. Zato je možda najbolji kriterijum – odluka zbog koje se ne kajemo. Bezobzira na posledice po spoljni svet.

… što nas opet vraća prioritetima – mala je šansa za kajanje ako smo čvor presekli u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti.

Jednom kad smo njega svesni. I kada “svarimo” ideju da same vrednosti mogu biti u konfliktu. Damo im vremena da se konflikt razreši. Kao i porstor, saosećanje i poštovanje obema stranama. I time i sebi pružimo psihološki vazduh.

Opet je izgleda ključ u empatiji. Ovde prema sebi i svemu što unutra nosimo. Kad toga ima, onda vala možemo podneti i prihvatiti frustraciju “gubitka alternative” u odlučivanju.

Milana Vrgović
vrgovic@gmail.com