Vaš sadržaj niko ne prati: šta raditi da se vaši tekstovi čitaju, video gleda a podcast sluša?

kako da se vasi tekstovi vise citaju

Blogove će svi pisati

Sećate se srednje škole? Branko Miljković je rekao da će poeziju svi pisati. Možda je malo omašio pisanu formu, ali suština je tu – zaista mnogo ljudi, posebno iz tzv. humanističkih nauka, želi da svet otkrije o genijalnosti njihovog uma. Pa ne samo da čitaju, pričaju, diskutuju, već sad i pišu. Mnogo pišu. Često više nego što bi trebalo 😀

Šalu na stranu, dosta njih ima šta novo, zabavno ili prijatno i da kaže (da, zapamtite ove tri magične reči: novo, zabavno i prijatno). Dosta njih ne. I jednima i drugima je net omogućio da to rašire u etar. Pa u moru online buke nekad je teško čuti dobar glas. Verovatno se zato danas među piscima i onima koji se tako osećaju toliko piše o content-u. Dobar sadržaj zlata vredi – reklame, trikovi i ostalo imaju samo kratkoročne rezultate.

Imate talenat? Ili ste prosečan pisac ali imate šta pametno da kažete? Odlično. Treba da pišete. Ali ne i da objavljujete dok ne naučite da pre nego što otvorite usta, dobro otvorite oči i uši. Bez toga je vaše pisanje ništa više nego vaš hobi. Dobro razmislite šta i kako reći da bi se energija čitalaca, slušalaca ili gledalaca usmerila ka vama. Njihove potrebe su ono što se mora uvažiti. Ili, kako bi to Roman Krznarič lepo rekao: prošli vek je bio doba introspekcije (introspection), u ovom je realnost outrospection. Stavovi, mišljenja i pogledi na stvari se čitaju i tolerišu ljudima koji su već zaista stekli popularnost i/ili kredibilitet – a i oni se, često nesvesni toga, bore na tržištu u kom je naša pažnja najvrednija valuta.

pisaca masina typewriter vintage retro

Znači li to da je kolumna mrtva? Verovatno. Ovo me vraća na period od pre nekih 13 godina kada sam kao apsolvent Filološkog fakulteteta provela leto na praksi u nedeljniku Vreme. Neverovatno srećna i ponosna na to što radim. Toliko, da me mladost, bahatost i neki dotadašnji uspesi navode da u ekipi sličnih arogantnih intelektualki od dvadeset i nešto ozbiljno omanem. Bar kad je istraživačko novinarstvo u pitanju. Grupica od nas četiri dobila je zadatak da istraži srpsku diplomatiju u krizi, uz obezbeđene divne ljude za mentore i predavače kao i pristup važnim sagovornicima iz političkog sveta… I tu se naravno od nas očekivalo da se ozbiljno pozabavimo temom, izvorima, detaljima i sl. Svim onim što mladi pametnjakovići ne vole. Više smo volele da mislimo i delimo, ne razmišljajući da ono što je našoj generaciji možda fascinantno, gotovo svakom čitaocu Vremena – što su pretežno bili intelektualci od preko 35-40 – bilo je passe. Ili bar očigledno. Članak je bio “previše kolumnistički” i, bez obzira na to što je objavljen, nije imao neku vrednost.

A mi smo bile privilegovane time što nam se tekst sa potpisom nalazi u tako važnom nedeljniku. Danas je to malo ko. Informacije su tako dostupne da su, osim ako su stvarno upotrebljive, izgubile na vrednosti. Sada je znatno više na ceni pažnja – a ona se poklanja samo onome što ima neku vrednost za čitaoca, slušaoca ili gledaoca. Ako se pitate kakvu vrednost ima priča o surogat majci Kim Kardašjan, ne zaboravite da ne govorimo o vrednosti o kojoj su nam pričali roditelji, učitelji ili književni kritičari. Već o onoj za vaš život. Za pojedinačne potrebe. Kakve god one bile.

Šta treba da budem ili uradim da neko čita moje tekstove?

Kad će ljudi slušati moje podcaste, gledati moje snimke, dolaziti na moje eventove?

Kada budeš dobro znao da radiš bar jednu od ovih stvari:

  • Kada im korisnim informacijama budeš pomagao da reše svoje probleme
  • Kada im obezbediš podršku koja im je potrebna, koja odgovara njihovom senzibilitetu i olakšaš im usamljenost
  • Kada ih zaista dobro zabaviš.

Što se negde svodi na poznatu Vajnerčakovu: daj pre nego što tražiš.

radni sto jednog pisca

Kvaka u vezi sa deljenjem svojih ideja je u tome što većina misli da daje, a u stvari mahom zadovoljava sopstvenu potrebu da se izrazi i još naduvava svoj ego tako što deli sadržaj. To mnogo podseća na one koji lako i rado daju savete, a teško slušaju i empatišu – u onom najosnovnijem smislu – biti na nečijem mestu. Ako je naša pažnja glavna valuta, bar u svetu online razmene sadržaja, onda je važno znati šta njene “hartije od vrednosti” čini skupljima. A to nije samo kvalitetniji sadržaj. Već i obzirniji. Koji na prvom mestu ima u vidu potrebe ciljanog čitaoca. Ili slušaoca/gledaoca.

Možete imati zavidno znanje u nekoj oblasti koja je potrebna nekoj grupi ljudi (illi svima). Zatim naći način da jasno i pitko objasnite kako se određeni problemi rešavaju.

Možete biti veoma saosećajni, sa teškim životnim iskustvima i izazovima u kojima će se mnogi pronaći. I pružiti im podršku. Kao što to u ostalom rade oni koji pišu dobru ili bar prodavanu književnost.

Možete prosto biti izuzetno duhoviti i ljudima ulepšavati dan svojim sadržajem. Danas gotovo da nema cenu ono što nam stvarno izmami osmeh. Ali ovde je posebno važno da imate dobar feedback – i materijalni svet i internet su puni materijala koje gotovo samo njihovi autori smatraju zabavnim.

Inform, empathize, entertain. Umesto da filozofiraš.

I onda to uradi još bolje. Pa još specifičnije. Veštije od drugih. Vremenom ćeš steći sopstveni pečat. Nije džabe Mark Menson rekao da je većini potrebno da napišu bar 100.000 reči (što je u proseku bar 100 tekstova) samo da osete o čemu su radi i dobri da pišu.

Tekstove će svi pisati. Neće ih mnogi čitati. Čitaće one za koje veruju da su im potrebni. Mi stari dobri nadobudni društvenjaci uglavnom imamo šta da kažemo. Sada je samo vreme da odgovorimo na druga, bitnija pitanja: kome, zašto i kako.

Milana Vrgović
vrgovic@gmail.com