Upozorenje: time management uopšte nije ono što su vam govorili

kako upravljati svojim vremenom

Glavna caka za upravljanje vremenom

Život se toliko ubrzao poslednjih decenija da nije čudo da tako velik broj internet članaka govori o upravljanju vremenom. Time management – u vidu saveta ili čitavih trening sesija – dugo je davalo nade prezauzetim, ambicioznim i entuzijastičnim. Nade da će ipak uspeti da srede svoj život. Zašto onda ipak nemamo utisak da je to baš tako kako se priča?

Sve je u dobroj organizaciji? Jel?

Prva faza u bavljenju upravljanjem vremenom bila je pokušaj da se životi srede pomoću bolje organizacije. Agende, planeri, dnevnici u raznim štampanim i elektronskim oblicima su samo neki od proizvoda od kojih se tada profitiralo (ili, kako je danas lepše reći, monetizovalo). Pričalo se o dobrim rasporedima, grupisanju obaveza, planiranju na nedeljnom nivou za jedne, dnevnom za druge, dugoročno za sve. Nekima je značilo. Mnogima dugoročno nije.

Zašto? Ako imamo na raspolaganju samo 24/7, nekad prosto nije dovoljno dobro poslagati stvari. Tamo gde teoretski ima vremena, često ipak nedostaje energije. Zato se vremenom počelo nešto drukčije gledati na stvari. Ključna reč za ovu fazu je, pored ostalog, proslavila autora Tima Ferisa.

Eliminacija.

Kako ljudima to ranije nije palo na pamet? Prosto, nije se dovoljno razmišljalo o prioritetima. I danas je većini, posebno onim jako odgovornima, “presocijalizovanima” i ambicioznima, teško da kažu ne bilo čemu što se može uraditi radi nekog cilja. Može lako postaje mora. I odjednom ne shvatamo da nije sve jednako važno. Ili da bar ne bi smelo da bude.

poslovni covek pije kafu za poneti i gleda na satž

Važni klijenti na poslu, vreme sa partnerom i detetom, spremanje stana, kafa sa poznanikom samo zato što nas je pozvao… I još mnogo toga. Stiven Kavi, autor čuvenih Sedam navika uspešnih ljudi, lepo je rekao: nije poenta u biranju među prioritetima, poenta je u samom biranju svojih prioriteta. Jednostavnije rečeno, svaka odrasla osoba ima moć da, uprkos neprijatnostima, sama odluči šta je za nju značajno. A zašto je to često teško i bolno pa, i po cenu burnout-a, izbegavamo odluke i ne eliminišemo, više sam pisala ovde.

Prioriteti i odluke

I tako jedan deo ljudi sebi svesno otvori prostor. Odluke koje će doneti možda stvarno nisu lake: manje novca uz part-time posao da bi imao više vremena za nešto važnije, odlaganje osnivanja porodice, preseljenje nazad kod roditelja, smanjivanje vremena za provod i druženje da bi se odvojilo 4-5 sati nedeljno za trening… Koliko god se neki čudno osećalli kad se “otvori prostor”, dovoljno mudri ne skliznu ni u nove bespotrebne samonametnute obaveze, ne racionalizuju i ne preteruju sa samoudovoljavanjem u provodu (iako je sve to verovatno razumljivo u prvom periodu). Oni sačekaju da prođe malo vremena da osete i svare tu “prazninu”. Jer, kako je jedan mudar čovek rekao, praznina znači bezbroj mogućnosti.

I šta nam onda preostaje?

Ne dodeljuju se samo diplome

Već sam pomenula, a ranije i detaljno pisala, o sposobnosti – bukvalno o daru specifičnom isključivo za ljudska bića – da odlučujemo, nakon godina iskustva, razmišljanja i osećanja, šta je to što je za nas važno. Koliko god to delovalo stresno, autonomnoj i zreloj osobi odlučivanje daje osećaj “da je živa”. Da u stvari ima moć. Da može. I da je vreme da uživa, koliko god to nekad i bolno bilo, u prostoru koji joj se kao čoveku otvorio da kreira sopstveni život.

To je ideja koja bi verovatno trebalo da zaokruži tako dugo popularnu temu upravljanja vremenom. Upravljanje vremenom je u stvari upravljanje nama samima. I onda, kada (za)gospodarimo sobom, da to vreme dodelimo onome što nam je važno.

Glagol dodeliti se često pojavljuje u engleskom jeziku – u vidu glagola allocate (lat. allocare), najčešće u kontekstu dodeljivanja resursa u poslovanju (imamo mnoge “allocated funds”, “allicate time”, “allocating resources”). Verovatno je da ćete ga videti u rečenicama gde je subjekat direktor, šef, čitav menadžment. U biznisu deluje lako; sve resurse, pa i vreme, uglavnom dodeljuju oni koji imaju očiglednu moć.

devojka gleda u rokovnik

A šta je sa našim životima?

Svako od nas može dodeljivati ono čime raspolaže. Možda samo neki mogu dodeljivati diplome, stanove, resurse, milione. A dok smo živi svi možemo, na ovaj ili onaj način, ljudima, stvarima ili situacijama dodeliti svoje vreme.

U tekstu u kom sam pisala o anksioznosti vezanoj za donošenje odluka bavila sam se prvim aspektom odlučivanja – redukcionističkim, ili, kako bi to danas moderno rekli: eliminacijom. Kada god nešto eliminišemo, za nešto drugo otvaramo prostor. I puštamo svojoj “moći” da dodeli vreme, energiju ili novčana sredstva – sposobnost da se ispolji.

Upravo u tome leži najkreativniji deo odlučivanja. Od jednog resursa – iz sveta mogućnosti – mi stvaramo nešto u svetu realnosti: materijalni predmet, osećanje, vezu, događaj.

Ako platimo da za 10-50 dolara neko stručan za nas reši problem (prevod, čišćenje prostora, popravke, čuvanje deteta), mi smo uložili jedan resurs da otvorimo prostor-vreme za drugi (unosniji posao, odmor, zabavu, vreme sa bitnim ljudima). Ako odvojimo sate za vežbu (eliminišući zabavu, odmor, radne sate), dobićemo vremenom zadovoljstvo zbog postignutog cilja kad se pogledamo u odgledalo. Svesno dodeljivanje postojećih resursa, koliko god nalazili izgovora i koliko god to umelo biti teško, jeste ono što nas u stvari čini homo sapiensom; naša se svest pokazuje kroz sve naše životne izbore.

Milana Vrgović
vrgovic@gmail.com