Šta je odskočna daska za pronalaženje pravog posla za nas?

na koji nacin izabrati posao za sebe

Zašto je važnije upoznati i razviti svoje “snage” nego po svaku cenu ispravljati “slabosti”?

Svi imamo osobine koji nekima smetaju. Neke možda i svima u okolini. Bez obzira na to, izgleda da su se ljudi zasitili tekstova tipa Kako biti ovakav ili Kako ne biti više onakav. Perfekcionizam je out. Danas se humanije pristupa nesavršenostima. Gotovo da smo došli do toga da je dovoljno biti ono što jesi. Ili bar veći deo vremena (na poslu) biti najbolja moguća verzija toga.

I kako sad posmatrati odraz u ogledalu?

To verovatno znači da ja nikad neću imati oštro oko niti biti detaljista, ali da odlično sagledavam celinu. Umem osećati netrpeljivost prema davežima, ali sama brzo ubodem poentu i dobro se fokusiram na relevantno. Trapava sam sa stvarima i pretežno (često i kad mi nije do toga) pažljiva sa ljudima. Sa fleksibilnošću se još pamalo borim ali sam eto dobar organizator.

Svi imamo svoju priču. Važno je ne zaboraviti da postoje situacije gde bi čak i minorne “nesavršenosti” bile štetne – i zato bi tim situacijama trebalo da gospodare ljudi kojima neke stvari dolaze prirodno. Nama ostalima bi oduzimale nenormalno mnogo energije. Kod hirurga, sudija i revizora, pa i sveštenika-ispovednika, prosto postoje pozivi gde se neke mane ne tolerišu. Ipak, u većini svakodnevnih situacija stvari nisu tako kritične.I tada ima smisla zapitati se da li je realno da po celi dan, i kad nam drugi to ne rade, sami sebe ispravljamo. Samo da bismo se uklopili u neko okruženje. To ne samo da je nehumano, već i više nego nepraktično. Zar nije logičnije da ograničene energetske resurse iskoristimo na bolji način?

covek podize ruke ka svetlu

Šta i koliko ima svrhe ispravljati

Postoji neka mera do koje ima smisla ulagati u promenu. Tamo gde je ona uopšte moguća i poželjna.

Sad se sve više ceni sposobnost da se naše “jake strane” dovedu do što višeg nivoa i – još važnije – adekvatno upotrebe. Pa time i umanje štetu do koje nedostaci mogu dovesti. Ili, kako bi to neki rekli: čovek ne treba da se bori protiv svojih nedostataka, ni da ih sakrije, već da ih nadomesti.

A ko god da se ističe vanrednim kvalitetima, ako obratite pažnju, videćete da je imao šta da kompenzuje.

Kad situacija i okruženje dikiraju sve

Svi imamo dobrih strana. Manje ili više specifičnih. Kako to da ih nismo pretvorili u konkurentsku prednost i “monetizovali”? Nekad zvane “vrline”, iako mogu biti pretvorene u snage, to još nisu. Neko može biti elokventan, ali mu to neće nužno biti od neke koristi ako se bavi računovodstvom. Ili izuzetno agilan, sa malim šansama da mu to pomogne u bilo kakvoj kancelarijskoj stolici. Šta je potrebno da ovi naši najsigurniji, unutrašnji resursi rade u našu korist?

Biti svestan, do bola iskren sa sobom i spreman pažnju usmeriti u tom smeru. Da se pokrene talas uspeha.

Mnogo toga je rečeno u jednoj, nažalost baš “knjiški” izraženoj, definiciji od strane prof. Aleksa Linlija: Snaga je apriorni kapacitet za određen način ponašanja, mišljenja ili osećanja, autentična za onoga ko se njome koristi i kome daje energiju. Ona omogućava optimalno funkcionisanje, razvoj i učinak.

I eto nam tri ključa, pojednostavljeno:

  • Lična snaga je kapacitet. Resurs. Naš. I postoji i dok se ne ispoljava – apriorna je. Što znači da je u nama rudnik sa blagom – ima snaga, zlatnih žila, za koje ni sami ne znamo.
  • Ona se ne može odglumiti, autentična je. Ne trošite se na ono što biste voleli da je tu. Kopajte po sopstvenom, ne komšijskom rudniku.
  • … što dalje vodi ka tome da vidite da li se previše umarate ili ste malodušni koristeći se nečim što verujete da je vaša lična jaka strana. Ako je tako, verovatno nije, nego je u pitanju nadograđena, rezervna veština. Delovati iz pozicije lične snage daje više energije nego što je uzima.

Do relativno skoro je bilo popularno “razvijati” (ili bar staviti u cv) osobine mile HR menadžerima. Organizacione sposobnosti, analitičnost, dobra volja za timski rad, pa čak i nesrećni kapacitet za multitasking. Ti kvaliteti su neka opšta mesta i toliko se već pojavljuju i u oglasima za posao i u biografijama da su izgubili svaki smisao. Zvali su se marketable skills – veštine koje se dobro kotiraju na tržištu rada. Sve dok im se konkurentska prednost nije približila nuli.

zena zavija ruke

Ko god želi da se zaposli u sistemu bi valjalo da se zapita za koga želi da radi. Novi lideri, koje ima smisla slediti, drugačije gledaju na svoje sadašnje i buduće zaposlene. Znaju da je praviti od čoveka ono što nije nepotreban utrošak energije. Oni najuspešniji, najčešće iz branši u usponu, podržaće razvoj ličnih snaga svojih zaposlenih bez obzira šta se nalazi u opisu posla. Nikad se ne zna za šta može da posluži. Zapošljavaju se ljudi, ne papiri i prazna slova na njima.

A šta kažu najekstremniji? Auren Hofman, bivši CEO LiveRamp-a, smatra da ne treba ulagati u snage, već samo u jednu ili dve izražene osobine, posebno ako je “ljudski resurs” već prešao tridesetu. Kao i svuda i ovde se navodi Paretov princip – 20% ulaganja uglavnom donosi 80% rezultata. 20% “mene” uradi 80% mog posla. Zašto se rasipati? Možda je Višen Lakman, direktor Mind Valley-a i pravu kad kaže da čovek treba da radi samo ono što (već) može da radi.

U poređenju sa trendom konstantnog napretka tako popularnom oko 2000. godine ovo zvuči tako novo. A da li je? Kao da su se savremeni poslovni gurui samo setili nečega što je jedan jako pametan čovek rekao pre više od tih 2000 godina. Još davno, pričajući o sreći, Aristotel je za nju dao vrlo jednostavan ključ: dobar kitar treba dobro da kitara. Čovek je istinski srećan kad daje i doprinosi – kad drugima ulepšava i olakšava život radeći ono u čemu je dobar i zadovoljan.

Kao i uvek, istina je u suštini jednostavna. Nažalost, realna situacija se uglavnom klati između dve krajnosti, od kojih se nigde ne daje prvenstvo korišćenju postojećih resursa. Sa jedne strane se vidi neproduktivni dečiji bunt onih koji bi samo da rade ono što im se baš tad hoće. U drugom, poslodavcu je čovek samo broj koji donosi ili ne donosi profit. Ni jedna strana ne razmišlja konstruktivno i dugoročno. I snage se zaboravljaju, resursi propadaju, svi se bude iz američkog sna u Marksovu realnost i otuđenje.

A da nije tako, do ranih ili srednjih dvadesetih bi nam svima bilo jasno šta radimo i gde smo na pravom putu. U narednoj deceniji života bismo to dalje razvijali, profilisali, i u godinama kad se uglavnom formiraju porodice, kad stare roditeji i kad nam se standardi povećavaju, više toga bi bilo rešeno. Većina bi imala dovoljno razvijene sopstvene, ljudske, resurse (pa i kompanije – korporativne). I čovek bi verovatno, što nam u ovoj zemlji i iz ove perspektive deluje posebno važno, mogao bar korektno da naplati ono što radi. Ali to je nažalost još uvek retkost.

Milana Vrgović
vrgovic@gmail.com