Hoćemo li prihvatiti da neka ulaganja ne mogu da nam se vrate?

Istina ili zabluda o nenadoknadivim troškovima

Nekad je posebno važno obraćati se iz lične perspektive.

Ko god da me zna, poznato mu je da, posebno u svom životu, zaista (isuviše) insistiram na korišćenju svih resursa u koje smo u tokom života ulagali. Toliko da bi mi moto mogao biti “da ne propadne”. Bar kad su stečeno obrazovanje i radno iskustvo u pitanju.

Mora se u poslu iskoristiti svako primenljivo znanje koje sam stekla na fakultetima ili van njih. Sve što sam ikada radila potrebno je primeniti u prvoj prilici koja mi se ukaže.

Jer, ukoliko to ne uradim, “propada”. Relativno skoro sam, pročitavši newsletter Marka Mensona, čula da se to popularno zove “potopljeni trošak” (sunk cost). On se standardno fokusirao da insistiranje na vezama, a ja sam primetila koliko mi je teško da isključim – “pustim”, ne upotrebim, deo obrazovnog ili profesionalnog iskustva, u koje sam ulagala vreme, energiju ili novac.

A to je jako opterećujuće. Meni lično je srećom to postalo naporno onoliko koliko je to – da budem svesna da to radim i da se nateram da “pustim”.

Jer, najteže puštamo ono u šta smo najviše ulagali. Ovo je verovatno jasno gotovo svakom roditelju velikog deteta.

Neki naši troškovi, vremenski, novčani, energetski/emotivni su nenadoknadivi. A to nije lako prihvatiti.

Menson je našu primenu teorije nenadoknadivim troškovima opravdano nazvao zabludom: nečija odluka se bazira na ranije uloženom vremenu ili novcu ili nekom drugom resursu.

Ili po naški: upotrebiti da ne propadne.

  • Nosimo odeću koja nam ne odgovara ili nam se ne sviđa samo zato što smo je kupili.
  • Forsiraju se skupe reklame koje ne privlače mušterije.
  • Ne napušta se veza u kojoj se “mnogo dalo” iako je neko nesrećan.
  • Prihvataju se razne poslovne prilike koje čoveka ne čine srećnim, samo da bi mu se isplatilo uloženo vreme, novac i trud.

Na sve moguće načine se pokušava izvući bilo kakva korist iz investicija koje su, sa današnje tačke gledišta, bile pogrešne.

I to znamo i pamtimo. Samo nikako da pustimo niz reku.

Jer puštanje boli. Ali nažalost nema nam druge nego da pustimo da boli. I što pre pustimo, boleće kraće.

Ljudi koji su odustali od nade za “boljim juče” – koji su spremni da prihvate ideju da im se neće svi ulozi isplatiti, generalno su srećniji. Verovatno je vreme da svi probamo.

Koju investiciju je potrebno da “batalite”? Koga ili šta da “pustite?

Milana Vrgović
vrgovic@gmail.com